Nova knjiga!

[tamish]

Da li je, slucajno, iko gledao sinoc iza ponoci na TVNS prenos promocije knjige o Osam tamburasa autora Mome Nikolica ( to vam je onaj kruuupni sa basprimom sto parati Radeta Serbedziju sa Miroslavom Tadicem na gitari..). Citani su odlomci gde se mnogo lepo i nasiroko prica o Crnom Stevi, Pisti Kormanjosu, Familicu i ostalima, svirao je, naravno TO RTNS & Mile Nikolic, a na klaviru je par madzarskih romansi svirao Pal Balaz (Janikin sin, covek lici malo na oca - ridjokos je!)Kud nemadoh VCR...
Uhvatio sam da je knjigu izdao "Prometej" iz NS, moracu da je potrazim!

[_maestro_]

ajd javi kad saznaš konkretnije za knjigu.

[marek]

evo možete je naručiti na:
http://www.prometej.co.yu/knjige/detalj.php?id=00001500

[saky]

ja bih si ju odmah narucio, ali vidim da je pisana na cirilici steta sto ne poznajem dobro to pismo..tamish, jel znas mozda da li postoji mogucnost da se knjiga izda i na latinici? hvala puno!

[_maestro_]

XE, XE, JA CAM CTAPA (škola). 3HAM (ćirilicu).

[saky]

a znam i ja, onako, slovkat..a da bi se sad upustao u citanje jedne naoko jako zanimljive knjige na pismu kojim ne baratam dobro i ne bi..jebiga..ja sam prva generacija koja nije ucila cirilicu..

[tamish]

Ajd' pitacu, oni su iz NS.

bPABO, MAECTPO, "KYKO, MATOPA!"

[tamish]

Ovo je malo radilo copy/paste...


Još me prati
osam tamburaša
Zorica T. MIRKOVIć, 14. oktobar 2006
SETNI zvuci legendarnog orkestra “Osam tamburaša”, koji su se najčešće čuli s Petrovaradina, odavno su utihnuli. Preselili su se u legendu zajedno sa nekrunisanim kraljem tambure i vođom osmočlane muzičke družine Janikom Balažem.
Priču o tom vremenu, prizivajući sećanja, pretočio je u knjigu nostalgičnog naziva: “Beše nekad osam tamburaša” Momčilo - Moma Nikolić. On je bio najmlađi član čuvenog tamburaškog benda. Danas živi u Kanadi, a radi u Los Anđelesu.
Čitav svoj dosadašnji život spakovao je u korice rukopisa, koji je i svojevrsni spomenik Novom Sadu, Petrovaradinskoj tvrđavi, tamburi i tamburašima, njegovom nerazdvojnom prijatelju Janiki Balažu. Sa tamburom je “video svet” i završio, veli, životni univerzitet.
Kad ga pitaju da li ima “doktorat”, tvrdi da ima. Smatra da je sa uspehom “odbranio” disertaciju na temu “pesma koja život znači”. Ona mu je i donela zvanje "doktor za dušu".
- Reći će neko, čudo neviđeno, ali nije - široko se osmehuje, listajući stranice života, utkane u knjigu. - Tvrđava je tada bila, centar sveta. Pesmom smo dočekivali i ispraćali naše i državnike sveta, političare, glumce, slikare, boeme... Slušala se vojvođanska i starogradska muzika, lumpovalo uz romske i mađarske romanse, uživalo u zvucima klasike.
Stizao je Nikolić da svira i u Velikom tamburaškom orkestru Radio-televizije Novi Sad i da sa Janikinim ansamblom putuje po svetu. Na tom muzičkom putu dešavale su se razne zgode. Pa, i ona, kada su 1973. godine u Vašingtonu, pozvani da učestvuju na “Internacional folk festivalu” ispred Bele kuće, gde su oborili publiku s nogu.
- Sećam se, svi smo bili u belim košuljama sa crvenim kravatama - priseća se. - Vidimo, neko iz protokola, pozvao je Janiku u stranu i nešto mu diskretno došapnuo. Trebalo je da skinemo te crvene kravate, što smo na kraju i učinili.
Posle nastupa u Vašingtonu, usledili su koncerti širom Kanade i Amerike.
Često je Moma u dalekom svetu oživljavao uspomene na te sretne dane, susrete s Titom 1975. godine, u tada elitnom novosadskom hotel “Park”, gde je upoznao Radeta Šerbedžiju. Orkestar “Osam tamburaša”, kao najprestižniji tamburaški, svirao je predsedniku SFRJ i visokim zvanicama, a Šerbedžija je po narudžbi državnog protokola govorio jedan Krležin esej iz autorske monodrame “Moj obračun s njima”.
- Kako sve ima svoj početak i kraj, u jednom trenutku orkestar je počeo da se osipa, a Janika da poboljeva - kao da lagano zatvara svoj spomenar. - Jedan za drugim, orkestar su napuštali: čelista Savica Vladisav je poginuo, Josip Familić - Mali Todor je umro, Ivan Dimić, Stevan Pišta Kormanjoš, moj otac Crni Steva, Josip Kovač, a potom i Janika.
Te 1988. godine, Janika Balaž se preselio u večnost, a Momčilo - Moma Nikolić u društvu svoje tambure, u Los Anđeles. Tamo je nastavio da čarobnim prstima prebira po žicama. Uglavnom je svirao našim ljudima u tom dalekom svetu.
Jedini je muzičar iz Vojvodine, Srbije, i bivše Jugoslavije koji je nastupao kao internacionalni gost u "Volt Dizniju", gde je tamburom i pesmom pronosio damare ravnice, njenih čardi, salaša i đermova.
Svirao je Leonardu di Kapriju, Karlu Maldenu, Tomu Henksu, Milanu Paniću, guvernerima i senatorima iz Kalifornije. Doprineo je da se popularnost tambure u Americi uveća, prudružujući se misiji Amerikanaca srpskog porekla, ikonama tamburaške muzike: Bobu Samardžiću, Piteru Kosovcu, Džeriju Grčeviću i kalifornijskom slavuju Lisi Mileni Simikić.
- Telom sam u Americi, ali su mi srce i duša ostali u Vojvodini, Novom Sadu, Silbašu... - kaže, ne krijući da je pomalo razočaran sadašnjim statusom tambure i tamburaša. - Pitam se da li su se to promenili ljudi i navike, mada vidim da kafanski život, gde se uvek rado slušala tambura, još nije zamro.

VIŠEJEZIČNI SPOMENAR
KNjIGU Momčila - Mome Nikolića “Beše nekad osam tamburaša”, izdao je novosadski “Prometej”. Izdavanju su pomogli porodica Balaton (sina Janike Balaža) i štamparija “Foto-oko”. Ovaj dragoceni spomenar biće štampan i na romskom, mađarskom, slovačkom i engleskom jeziku. Priprema se i prevod na rusinski, a najavljena su i izdanja na hrvatskom i slovenačkom jeziku.

“LALE” I GITARA
MUZIČKU karijeru, Nikolić je započeo sa - gitarom. Na ovom instrumentu svirao je u ranoj mladosti u vokalno-instrumentalnom sastavu “Crne Lale” u svom selu Silbašu. Druženje sa gitarom bilo je lepo, ali kratko. Kad je jednom počeo da svira tamburu, ostao joj je zauvek veran.

Kada je Tvrđava bila centar sveta
Legenda o Osam tamburaša s Petrovaradina, jedna je od priča zbog kojih je Novi Sad ono što jeste - grad sa autentičnom patinom koja ga izdvaja i čini primamljivim za putnika namernika. Jedan od najmalđih članova Janikinog ansambla Momčilo Moma Nikolić odlučio je da sećanja o vremenu provedenom s najčuvenijom tamburaškom bandom svog vremena pretoči u knjigu “Beše nekad osam tamburaša”, koja u izdanju “Prometeja” iz Novog Sada treba da bude predstavljena javnosti početkom oktobra.
Izdavanje knjige je pomogla porodica Balaton i štamparija “Foto oko”, a biće štampana na srpskom, mađarskom, romskom, slovačkom i engleskom jeziku. U pripremi je prevod na rusinski, a zbog velikog interesovanja, biće objavljena i na hrvatskom i slovenačkom jeziku.
- U knjizi su zabeležena sećanja iz detinjstva, moj prvi susret s tamburom i tamburašima i onako kako sam video i doživeo svoje kolege kojih više nema. Sve u nadi da ću, bar na trenutak, čitaoca vratiti u vremena kada je Tvrđava bila centar sveta, rado se slušala starogradska muzika, mađarske romanse i vojvođanske pesme, ali i klasična muzika koju je naš orkestar izvodio. Ovo je moj pokušaj da sačuvam i otrgnem od zaborava to vreme - priča Nikolić, koji se kao čelista, nakon što je odradio pripravnički staž u Velikom tamburaškom orkestru RTVNS, priključio ansamblu Janike Balaža.
Nikolićev muzički put, kako kaže, vodio je njega i njegovu “damu” tamburu od rodnog Silbaša, preko Novog Sada i Petrovaradinske tvrđave, sve do Amerike.
- Orkestar sam napustio nakon Janikine smrti 1988. godine. “Osam tamburaša” se već osipao: poginuo je čelista Savica Vladisav, umro je Josim Familić - Mali Todor, Ivan Dimić, Stevan - Pišta Kormanjoš, moj otac Stevan Nikolić -Crni Steva, Josip Kovač i onda i Janika - seća se Nikolić. Nakon izlaska iz ansambla, Nikolić je otišao u SAD gde je počeo da drži časove u školi tambure, ali i pobedio na audiciji za gosta muzičara u Diznilendu, gde je svirao jednu godinu.
Trenutno Nikolić radi u Los Anđelesu, a živi u Kanadi, za koju kaže da je mnogo mirnija od SAD. Sarađuje sa Radetom Šerbedžijom s kojim je nastupao i u Novom Sadu. Radi muziku za filmove, a trenutno piše muziku za film “Optimist” u kojem Šerbedžija igra glavnu ulogu.
- Svirao sam Leonardu di Kapriju, Karlu Maldenu, Tomu Henksu, Milanu Paniću, guvernerima i senatorima iz Kalifornije. Tambura je veoma popularna u Americi, a Amerikanci srpskog porekla, kao što su Bob Samardžić, Piter Kosovac, DŽeri Grčević i diva, “kalifornijski slavuj” Lisa Milena Simikić, predstavljaju prave ikone tamburaške muzike. Neki od njih, čiji su pradedovi došli u Ameriku, savršeno pevaju na srpskom, a da zapravo ne znaju šta te reči znače - kaže Nikolić.
Govoreći o sadašnjim tamburašima u Novom Sadu i Vojvodini, Nikolić kaže da ima i dalje dobrih tamburaša.
Tambura svira „Larinu pesmu”
Nikolić kaže da je malo poznato da je čuvena tema iz filma “Doktor Živago”, “Larina pesma” umesto na balalajkama, zapravo odsvirana na - tamburama. Pošto je film o Rusiji, tambure su prigušili, pa se smatra da sviraju balalajke.
„Crne lale” prašile rok
Pre nego što je ušao u Veliki tamburaški orkestar RTVNS-a Nikolić je svirao bas i pevao u “Crnim lalama”, koje su osnovane krajem šezdesetih godina. Vokalno-instrumentalni sastav svirao je tada “Bitlse”, “Rolingstonse” i “Šedouze” po vojvođanskim selima.
- Iako se kafane otvaraju i zatvaraju, tambura i dalje traje. Ipak, razočaran sam situacijom u Vojvodini, pogotovo u Novom Sadu, u koji su ljudi iz celog sveta dolazili da čuju tamburu i vojvođansku pesmu. Stoga mi je drago i zahvaljujem ljudima koji su se upustili u rekonstrukciju i renoviranje Tvrđave.
Nadam se da će oni pronaći prave tamburaše, jer ih Novi Sad ima. S druge strane, moja “dama” tambura i ja strpljivo čekamo poziv da se vratimo tamo gde pripadamo - na Petrovaradinsku tvrđavu - rekao je Nikolić i apelovao da se u restoranu postavi spomen-ploča u znak sećanja na “Osam tamburaša”.
O sadašnjem Novom Sadu, Nikolić ima samo reči hvale:
- Grad je uvek isti, centar je divno uređen, predgrađa su predivna, a infrastruktura je na evropskom i svetskom nivou. Potrebno ga je samo predstaviti strancima kako se to radilo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Znači pravom muzikom, dobrim ugostiteljskim objektima i hotelima.
Novosađani su i dalje gostoljubivi i dobronamerni i žive u gradu koji je bio i ostao metropola u Evropi i svetu. Naša omladina govori nekoliko jezika, možda ne znajući da smo multietnički grad, poznat u regionu. Grad bi trebalo da podržava tamburaše, jer su njihova pesma i duh prepoznatljivi u svetu. To je brend Novog Sada i Vojvodine.
S. Krstić


Wow, tek sad prochitah!
Dzeri, Srbineee!
(verovatno novinarsko poznavanje svega...)

[Hrvoje]

Super tekst! Jedva čekam da nabavim knjigu - jedino za ovo posrbljivanje Petera i Jerryja

Vjerojatne će hrvatska verzija knjiga imati svaku riječ Srbin i srpski zamijenjeno sa Hrvat i hrvatski

[tamish]

Vazi za veeeliku facu...sin Crnog Steve iz Silbasa...

[Hrvoje]

Evo kad je već tu tema o knjigama o tamburama i tamburaškoj povijesti, evo nabasah na knjigu Siniše Leopolda "Tambura u Hrvata". http://www.golden-marketing.hr/knjiga.asp?idk=44



Jel' neko čito ili ima tu knjigu?

[danicam]

Originally Posted by Hrvoje

...knjigu Siniše Leopolda "Tambura u Hrvata"
Jel' neko čito ili ima tu knjigu?

imam je kod kuće, al da sam iskrena, nikad je nisam ono, ozbiljno pogledala

[Hrvoje]

Eeee, Dano, Dano... Čovjek se potrudio, napisao životno djelo epskih proporcija, a ti ni da si se malo potrudila i pročitala kaj on tam piše... Možda mi možeš prodat knjigu po povoljnijoj cijeni pa da ja malo čitam...?

[saky]

nemas od tamo sta naucit, vjeruj mi

[danicam]

@ Hrvoje: haha, vidis...

[Hrvoje]

@ saky & danica - Hm... Moja životna filozofija je da se od svakog može nešto naučiti, kao što stara kineska poslovica kaže "Nije budala onaj koji ništa ne zna, budala je onaj koji od te budale ništa ne nauči."

[saky]

slazem se sa tvojom poslovicom, ali ne vidim sta mozes nauciti iz knjige koje je od prve do zadnje strane prepisana iz razno raznih izvora..meni je i inace sinisa leopold covjek koji o tamburi (prakticno) pojma nema..

[Hrvoje]

Kak si skužio da je moja poslovica , htio sam je prikrit ovim Kinezima i tako dobiti na nekakvoj vjerodostojnosti...

Al' ak' i je knjiga prepisana iz raznoraznih izvora (a ako ih je Leopold naveo u bibliografiji) to je ok, mada mi je cijena od 160kn malo pretjerana... Pohvalno je da je sve te informacije skupio na jedno mjesto, sad kol'ko je knjiga dobra i koliko su informacije u njoj zanimljive, poučne, vjerodostojne - ne mogu suditi pošto sam prvi put danas uopće "naletio" na tu knjigu na netu, nikad prije ni čuo ni vidio...

[saky]

ma gle, sve stoji, i ok je (recimo) sto je sve to stavio na jedno mjesto, ali tako moze svatko od nas napisati knjigu..i smijesno mi je sto se leopolda stavlja u kontekst vrsnog poznavaoca tambure i tamburaske glazbe kad nezna odsvirat 2 tona na istoj..mozda to nekome i nije bitno, ali moj stav je da covjek koji na akademiji drzi katedru (ili kako se to zove vec) tambure (za one koji se skoluju za profesora glazbe, 8. odjel) treba znati odsvirati malo vise od naprednijeg pocetnika..i generalno mislim da je los za tamburasku glazbu u nas isto kao i branko uvodic (kojeg maestro obozava )..ako nesto od ovoga sto sam iznio ovdje nije tocno, molim nekoga tko je bolje od mene upucen u te stvari da me ispravi..pozdrav!

[Hrvoje]

Ovak, ne znam tol'ko dobro g. Leopolda i njegova teoretska i praktična znanja o tamburi (najčešće sam ga vidio kak se smješka i dirigira HRTovcima na TV-u i znam da je za naš orkestar napisao par zanimljivih instrumentalnih praizvedbi, al' ne znam jel' to napisao za 2 dana ili je razbijao tjednima glavu i mučio se s tim) pa neću komentirati njega nego ću dati svoje općenito mišljenje a ono glasi ovako nekako...

Definitivno najbolja kombinacija za svaki posao je da netko bude i dobar teoretičar i praktičar, ali recimo u nekakvim edukativnim zanimanjima možda je i ova teoretska i pedagoška komponenta čak i važnija. Na primjer ja mislim da nekakvim recimo studentima pjevanja više vrijedi jedan profesor pjevanja koji će im sve lijepo teoretski objasniti i naučiti ih odlično pjevati nego neki vrhunski tenor koji fenomenalno pjeva, ali ne zna prenijeti svoje znanje nikome i ne može sastaviti tri smislene rečenice. Ili je recimo dobra kombinacija vrhunski teoretičar i vrhunski praktičar (koji služi za demonstrativne svrhe). Na primjer ovaj spomenuti profesor pjevanja objasni tehniku disanja i vibrata, a onda dođe zgelirani umišljeni tenor i počne za demonstraciju pjevat da se prozori tresu.

Eto to je moje mišljenje...

P.S. Ljudi koji imaju formalno muzičko obrazovanje bi mogli podijeliti svoje mišljenje s nama i kako to u praksi izgleda po muzičkim školama i akademijama...