11.
Narodna pesma u obradi
Tokom niza godina razvoja narodne melodije očuvali su se mnogi narodni stihovi i tako je uspela da se održi veza s iskonskim narodnim izvorima. O tome svedoči i Vuk St. Karadžić: „Različno pjevanje po narodu, očevidno, da sve pjesme nijesu odma, u prvom početku svome, postale onakve kakve su, nego jedan počne i sastavi što, kako on zna, pa poslije, idući od usta do usta, raste i kiti se, a kašto i umaljuje se i kvari, jer kakogod što jedan čovjek ljepše i jasnije govori od drugoga, tako i pjesme pjeva i kazuje”. Tako je pesma u jednom momentu postala i „narodna pesma u obradi”, što predstavlja pogled nekog pojedinca na način izvođenja narodne pesme. Time je izvođenje pesme formalizovano, bez mogućnosti promene u interpretaciji, kao što se i arije u operi pevaju uvek onako kako ih je kompozitor napisao. Međutim, suština narodne muzike i u nastajanju i u izvođenju zapravo leži u stalnim promenama i potpunoj slobodi da svako može da je peva na svoj način, onako kako zna, ume, voli i želi. Elementi narodne muzičke tradicije razvijali su se naporedo: prvi je bio sakupljanje narodnih melodija, drugi njihova prezentacija, a treći i najstariji narodno izvođenje narodne muzike na terenu. Pesma se obogaćivala improvizacijom; tako su pesme nastajale i nestajale, od jedne su nastajale dve ili su se dve spajale u jednu.
Prve obrade su vezane za rad Radio Rakovice od 1924. do 1926. godine, kada su mahom operski pevači izvodili narodne pesme uz klavirsku pratnju, u harmonizaciji Jovana Frajta (bio je i izdavač notnih materijala), Jovana Srbulja i Petra Konjovića. Od osnivanja Radio Beograda (1929) pa do 1936. godine orkestri su svirali u neorganizovanom haosu, kako bilo i šta bilo, samo da ne bude tišine. S dolaskom Mihajla Vukdragovića za rukovodioca narodne muzike, energično je pokrenuta akcija uvođenja obrađenih narodnih pesama na radio programu, a na prvom konkursu pobedio je kompozitor i muzikolog LJubomir Bošnjaković, čije su obrade po stilu stvaranja bile prihvatljive, a i danas su sačuvane i aktuelne. Posle Drugog svetskog rata pojava Narodnog orkestra Vlastimira Pavlovića Carevca donela je pravo osveženje u programu Radija, a muzička pratnja dobila je organizovan i kultivisan zvuk, stilski vrlo precizan i bez dodatih folklornih elemenata stranih naroda. Carevac je stilizovao narodnu muziku kombinovano s improvizovanim načinom izvođenja i zato je ona kompozitorski bila malo usmerena, a s druge strane zvučala je potpuno neposredno i prihvatljivo za uho običnog slušaoca.
Đorđe Karaklajić, glavni muzički urednik Radija, 1957. godine osnovao je Veliki narodni orkestar, koji je imao 38 članova. Tada je počelo fabrikovanje obrađenih narodnih pesama, a i danas postoji po nekoliko snimaka iste pesme s istim aranžmanom, ali u interpretaciji različitih pevača, koji nisu smeli da unose emociju, već je bilo neophodno da je otpevaju tačno po notnom zapisu. Obrade su imale veliku podršku svih tadašnjih kompozitora koji su bili angažovani, a finansijske stimulacije na ime autorskih prava bile su vrlo primamljive. Carevčeva interpretacija sve češće je bila skidana s programa i proglašavana primitivnom improvizacijom bez organizovane pratnje, a obrade su nazivane kvalitetnom muzikom. Među tim kompozicijama bilo je i vrlo uspelih, npr. pesme u obradi Stevana Hristića, LJubomira Bošnjakovića, Milenka Živkovića, Petra Konjovića, kao i obrađena kola Milana Ristića. Usled poplave narodnih pesama u obradi, koje su učinile više zla nego dobra, nastao je veliki sukob između slušalaca i Radija. Postoje čak priče da su ljudi bacali radio-aparat (u to doba retku i skupu stvar) kroz prozor kada bi ih čuli. Kako Radio nije mogao da izdrži da bude u stalnoj opoziciji sa željama slušalaca, obrade su potpuno skinute s programa krajem šezdesetih i stvoren je brisan prostor u koji je uletela novokomponovana narodna muzika s gramofonskih ploča. Treba napomenuti da je produkcija ploča bila i alternativa Radiju; radio-pevači bili su ređe snimani jer je to bilo rezervisano za one pesme i pevače koji nisu zadovoljavali kriterijume Radija i javnog izvođenja, a njihove ploče bile su za individualno slušanje.
Obrade su u početku pevali školovani, operski i solo pevači, ali dobro je bilo to što su ih kasnije izvodili i pevači narodne muzike. Oni su im davali prirodan prizvuk, jer narodna pesma, po svim svojim obeležjima, nije savršenstvo već težnja ka savršenom. Kao što neprirodno zvuči kada opersku ariju peva neškolovan pevač, tako je i kada operski pevači izvode narodnu pesmu. Glas i sluh svakako su najbitniji, ali za operu je potrebna tehnika, dok se narodna pesma peva srcem, i tu niko nije mogao da prevari slušaoce. Uživanje u pevanju, praćenje pevanja i samo pevanje kod čoveka predstavljaju objektivnu umetničku i životnu potrebu, što važi i za zabavu. Prva je potreba za saznanjem muzičkih narodnih umetničkih dostignuća, a druga je svakodnevna potreba za vrstom muzičke zabave izgrađenom po današnjem ukusu. Današnje kompozicije u nazovinarodnom duhu, s primesama stranih melosa, kao muzika za zabavu još su u prodoru i ne treba brinuti za njihovo mesto, ali za mesto narodne muzičke umetnosti u javnosti danas zaista ima mnogo razloga za zabrinutost