[sremac]

Tamburaši mogu biti Hrvati, Srbi, Bošnjaci, Egipćani, Malisori, ali je najbolje ako su Romi. Prvonavedeni lepo zvuče samo ako fanatično vežbaju, dok će Romi i kad su neuvežbani, ili kad neku stvar ne znaju dobro, napraviti nešto što će moći da prođe, odsviraće je tako da slušalac mora priznati: "Pa moglo bi ovako da se shvati, zašto da ne!" Romi imaju kulturu zadevanja, imaju neku vrstu obaveze da se šale, u čemu ponekad ispolje montipajtonovsku surovost; mislio sam da je boja kože za njih ili tabu ili nešto do čega oni nimalo ne drže, ali sam shvatio da oni imaju rang listu koliko je ko od njih tamnoput. Miloš kontraš je jedne večeri sam sebi dao pauzu i došao kod mene za sto, ostali su svirali, jedan od njegovih kolega svirao je u odelu i u apostolkama jer je prethodnu noć proveo u tesnim cipelama, e, taj je imao najtamniju put među njima, a sevao je besno očima na Miloša koji se razbaškario uz špricer, na moje zaprepašćenje Miloš mu je, izdižući obrve i isturajući donju vilicu, poluglasno dobacio: "Crnčugo..."
Bački tamburaši su poslednji koji su prestali da sviraju u Hrvatskoj i prvi su probili barijeru, da ne kažem, barikade koje su ostale posle Domovinskog rata; gostovanje Roma iz Srbije je ono što Hrvatska trenutno može da primi, dobili su vize, dozvole za rad... Neću pominjati ime orkestra jer ne želim da njihov poslodavac slučajno dozna da su ga ovde opanjkavali, pošto će oni kad-tad morati da preko faula, a faul je u tome što Romi nisu dobili obećati mesečni honorar. Imali su smeštaj, kostirali su se tamo gde su svirali, dobijali su bakšiš, ali ono što su imali pogođeno kao sigurno izostalo je. Pa neće Jugoslavija uručiti protestnu notu što jedna romska kapela nije isplaćena shodno usmenom dogovoru sa gostioničarem! Bilo kako bilo, ipak se zaradilo u Zagrebu, veseli Hrvati okitili su prve laste pomirenja i lumperaja kunama, eurima i ponekim Roleksom, o čemu će, nadam se, biti reči kao o posebnom, serdarskovojvodskom načinu plaćanja.



Vratimo se belom kombiju somborske registracije. Vlasništvu orkestra "Biće skoro propast sveta" iz Deronja. Ako su jednaka, kvalitetna odela znak i nemi garant da se bend neće raspasti nakon prve svađe, zajednički kombi znak je dugoročne prethodne i buduće sloge. Kako i ne bi bio: glavni basprimaš i najveća zvezda benda je Đena, najistaknutiji pevač i konferansije je Đenin zet Todor (takođe svira basprim), violinu svira Đenin sin Todor, basprim svira drugi sin Dejan, Todorov sin isto svira basprim, kao god i Džigi Bau (Sveta Jovanović) koji je Đenin pa brat. Kontru svira Džigijev sin koji se nedavno oženio, u ekipi je i harmonikaš koji je mislim izvan ovog rođačkog kolopleta... Pripadnici ove porodične manufakture imaju vozačke dozvole (Dejan je kupio vektru pre dva meseca), ali kombi vozi profesionalac koji niti pije niti svira. A svirka i piće idu baš lepo zajedno. Ne samo zato što je alkohol krasan doping nego i zato što poslodavac gotivi muziku koja pije. Ako orkestar poput Đeninog popije nekoliko tura pića koje poručuju gosti, kasa je dobra barem stotinak maraka (muzičari ne odustaju od marke kao obračunskog sredstva, u markama se tezge pogađaju, u markama se izražava bakšiš i ukupna zarada, iako se fizički pojavljuju dinari, euri, dolari, švajcarci etc.). Mene moji poslodavci (pošto i sam sviram, isto kao i Đena, samo ni blizu tako dobro) mrko pogleduju otkako sam prestao da pijem. Gost glasno pita šta muzika pije, kafedžiji sevnu one njegove kafedžijske okice, a ja kažem da ne mogu hvala ništa. Poslodavce sam za prethodne tri godine oštetio za nekih 3400-3500 DM! E, Đenini ne žele da uspijaju kad gosti poručuju piće za muziku, ali ne žele ni da voze umorni i sa nedozvoljenim promilima, zato imaju šofera, koji je odmoran i trezan. Kad su gostovali u "Zlatnom burencetu" u Beogradu, vozač je odgovorno spavao u kombiju dok su njegovi putnici punima čašama otprozdravljali gostima, mostly muzičarima koji su se sjatili u "Burence" da uživaju u Đeninim jedinstvenim kadencama i u Todorovom poletnom pevanju protkanom njegovim stalnim upadicama: "Ovo je važno! Ovo je jako važno". Kompletan orkestar beogradskih "Sanjara" obreo se u "Burencetu", ali je došao i Ljuba, vlasnik "Stare kolibe", restorana na Ušću. Dejan koji svira mandolinu u "Sanjarima", ali ordinira i u "Staroj kolibi", napao je Ljubu: "Ko je tebe zvao ovamo!? Ovo je seminar za nas muzičare. Ovo su naši učitelji, hoćeš da ih čuješ pa da nama svima podaješ otkaze!?"
Đenu sam upoznao pre dvadesetak godina, kad se priključio Lepom Jovici. Svirao je treći basprim, na način koji je samo njegov. Pošto su Brataš i Laza besprekorno svirali u tercama i sekstama, Đena je imao punu slobodu da šeta gde god mu se prohte. Imaginacija i tehnika zavise jedna od druge, čovek i ne zamišlja ono za šta zna da ne može odsvirati, i obratno, kad čovek istinski savlada instrument, njegova mašta je oslobođena i unapređena: Đena ide iz vratolomije u vratolomiju a da se nikad ne ugruva, iz svakog slaloma tačno na vreme stiže na zborno mesto, ima, dabome, desetak ziher spustova i sprintova, ali ima sijaset onih koji mu dođu jednom i koje ni sam ne može da upamti i ponovi. To ga mnogo ne jedi, jer će se već u narednoj pesmi ili strofi situacija opet intenzivirati, da se izrazim čvorovićevski, i on će imati priliku za novu bravuru. Ono što su nekada svirali pokojni Laza i Brataš (koji je živ, zdrav i aktivan, to je onaj koji je kod Karanovića superirono pevao sada uveliko ofucanu Arsenovu pesmu o mladosti!), sada sviraju Đenini sinovi, tako da on svoju subverzivnu, improvizatorsku delatnost ne mora da prekida... Usled najbrže pesme, bend bi iznenada zaćutao, kao da je nestalo struje, onda bi ostao samo Đenin basprim koji bi odzujao neverovatnu kadenci: te kao bumbar koji ne može da se zaustavi, te kao ptica koja se zanela... Onda bi se rodbina opet uključila, i ne zna se šta je lepše, kad tutti zamuknu ili kad stvar posle Đeninog sola vrate u kolotečinu. Pesmu po kojoj su dobili ime (ispada da su je dobili po filmu, iako je, naprotiv, Petrovićev film za naslov uzeo refren stare pesme) peva Džigi, korpulentni bata ima glas kao Sačmo; tobože patetično uzvikne "biće skoro propast sveta", hor uzvrati rableovski veselo "nek propadne, nije šteta!" i, zaista, nema nikoga ko bi zažalio zbog te propasti. Todor je najstariji, on pokriva repertoar između dva svetska rata, mada ima i hitove iz novijeg doba (onaj o životu: "Zastani, tara-tara-tam, zastani, tara-tara-tam/Pričekaaaj me..."), i goste i svoju rodbinu (kad se ova raspomami) utišava tako što širi ruke dok mu basprim visi oko vrata: "Ovo je važno!" Tek kad svi naćule uši, on nastavlja. Sledeći put će intervenisati ne kad nešto bude važno, nego kad priča dođe do još škakljivijeg mesta: "Pažnja! Ovo je jako važno!"; svestan je da publika posle nekog vremena to percipira kao puku uzrečicu, kao njegov manirizam, ali tako majstorski odabere momenat za superlativ da cela kafana htela ne htela prsne u smeh: "E, ovo je najvažnije!!"
Pre nego što su napravili kontrakt sa "Maderom", đeninci su svirali u rodnim Deronjama, iz Beograda je jedne večeri tamo otišao konvoj ljubitelja tamburaštva, sačekali su nas besprekorno čisti, netom ispeglani beli stolnjaci, koji behu malo vlažni, jer su prani tog dana, kad je telefonom bilo potvrđeno da stiže bulumenta iz prestonice. Džigi je na sredokraći poljskog klozeta i kafane stupio u razgovor sa dvema naočitim građankama koje je te večeri upoznao. Dopale su mu se, rekao je da mu se sin ženi za mesec dana i da njih dve moraju neizostavno da dođu na svadbu. Ne dajući im vremena da se opasulje, budući svekar je nastavio: "Naravno, to će da vas košta, ali moramo se pomagati!"