[sremac]

...lep članak Gospodina Ljubomira Živkova ...

Biće skoro propast sveta
Svake večeri iz Deronja ka Novom Sadu kreće beli kombi sa uvek istih devet silueta, između dva i tri ujutro se vraća. Ko su ti ljudi?

Ćosićevi Tutori počinju rečnikom piščevog pretka Teodora gde stoji i ovo: TAMBURA ta naprava od drva i nekojih žica na kojima se izvađa svirka za dobro društvo i za razgaliti srce. Ima ih koji samo to nosaju po svijetu, sviraju i tako žive. E, ovo je priča o ljudima koji samo to nosaju po svijetu, koji samo sviraju i koji samo od toga žive. Šta bi se deda Tiodorovoj definiciji moglo dodati? Tamburaši su ljudi koji u svakom trenutku imaju češalj, koji nisu završili DIF, ali koji su fizički i psihički sposobni da čučnu ako obesna publika poželi da joj sound dođe odozdo, tamburaši su ponajveći kicoši među muzičarima, pandan briljantinu u kosi su cipele koje moraju isto toliko da se cakle, pri čemu je izuzetno poželjno da cipele budu što manje. Tamburaši su očajni kad imaju velika stopala i malo ko zna da većini trnu noge u tesnim cipelama, samo da bi estetski utisak bio što povoljniji. Vole da sviraju u jednakim odelima, jedino se primašu dopušta drugačija odeća. Tako su ljudi legendarnog i prerano umrlog Lepog Jovice imali tamna odela, da bi samo Jovica imao pravo na nastup u kao negativ belom odelu. Od Jovice sam čuo da je u romskoj estetici malo stopalo važno koliko i lice, a ako je o bendu reč, onda treba da ga sačinjavaju ljudi sličnog rasta i približno istog uzrasta. Opisujući jednu kapelu koja se pre dvadesetak godina istakla u nekom motelu ("Poloj" li beše?), rekao je: "Ljubo, nikako nisu sortirani." Pomislio sam da im fali čelo ili neki drugi instrument, kad on nastavi: "Jedan kao bure, ovi drugi slabi, jedan basprimaš ovoliki, drugi ovolicni!" Tamburaši se gotovo svi zovu Todor, Miloš i Jovica, pa se imenu dodaje oznaka "mali" (mali Todor) ili "veliki", nekome se kao mom drugu Jovici posreći da ga zovu "lepi", mada oznaka ponekad može biti i ironična. Kad je Jovici ustrebao nov basista (usled neminovne fluktuacije radne), rekao je: "Ima iz Subatice dobar basista, malo je stariji, možda si čuo za njega, zovu ga Lepo Dete." Upoznao sam se sa Lepim Detetom u "Zvezdara teatru". Lepo Dete je obožavalo "vechiu romanu" i posle sedme čaše superiorno je vozilo svoj begeš; kao novi član još nije bilo zadužilo uniformu, nastupalo je u tesnim, belim pantalonama, imalo je danas bi se reklo silikonski pune usne koje je mazalo svetlom grožđanom mašću i delovalo je kao stanovnik Njujorka a ne Subatice, a i sviralo je kao da je odraslo na džezu a ne na ubogom bećarcu, pitam ga kako je dobilo taj nadimak, pa vidiš po meni, moju mater su pitali "čije je to lepo dete?", i tako je ostalo...