[Iwan]

Neznam jel ovo bilo ili postoji negdje na forumu,
al sam si taj tekst negdje kopirnio davno prije pa evo da ga stavim ovdje,
meni je bilo zanimljivo procitati to :-)

VOJVOĐANSKI DERT, UMEĆE NIKOLIĆA GENERACIJAMA
Onda i vinjak poručim, pa nek' bole glava

Neki to zovu genetskim kodom, neki darom od boga, a Milu Nikoliću, koncertmajstoru Velikog tamburaškog orkestra RTV Novi Sad i šefu tamburaške bande u kojoj svira najboljih osam tamburaša naše ravnice, među kojima su i legendarni Čiča Sladić, Milov brat Bocan i sin Bocan, eto od deda Steve i oca Tugomira ostala je tanana muzička žica. Bas prim ili naški rečeno tambura je odvajkada njegov alat, radilo kojim lebac zarađuje.
Odlazim u kafane gde najbolji Cigani, ne Romi, sviraju. Godinama. Odlazili su i moj deda Joca i otac Živko. Tada su svirali Milov deda Steva i otac Tugomir. Terali su, baš kao i ja da nam sviraju Milove pesme. One tužne. Ciganske! Što su svirale Tugomirova ili Janike Balaža banda. Miloševa i Jovicina. U "Balkanu", u Sentomašu.
I naš Mika Antić je o Nikolićima pisao: "E, da imam dva lepa crna konja kao moja dva brata! I da imam dva lepa bela kera kao dva moja brata! I da imam dva lepa parčeta hleba kao moja dva brata!
Pa da se konji zovu: Nikolić! Pa da se kerovi zovu:Nikolić! Pa da se lebac zove: Nikolić ....I ti, gospodine, ima da budeš Nikolić il’ nisi za nas od danas ni general ni - ništa!"
Napisao je u svom "Garavom sokaku" Mika i pesmu - "Tugomir". E, moj Tugomire, e moj, Mile Nikoliću!
- Deda Steva, rođen 1902, i tata Tugomir koji je ugledao svet 1927, umeli su s tamburom.Ostalo je to nama, mom bratu Bocanu i meni u amanet. Kažeš genetski. Dobro, i oni su svirali bas prim, samo moj naslednik - sin Bocan, ode u violiniste - veli Mile Nikolić i ponosno će i o mami i njenima. Pa, i o ženinima. - Znaš, svi su u nas bili -tamburaši. Mama Mirjana (Obradović) imala je divan glas, a ženini svi muzičari i isto Nikolići. Ne, nismo rod. Samo prezime isto! Kada sam se ženio, bilo je to 1977. godine, matičar pita moju Jasnu: ’ Da li ćete zadržati svoje ili ćete uzeti muževljevo prezime?’. A ona odgovori: ’Prezivaću se - Nikolić!’
- Svirao sam s Janikom Balažom, Bože, kakvih osam tamburaša: Janika, Čiča, Joška, Pišta Kormanjoš, Ivan Nikolić, Jovica Nikolić, moj brat Bocan Nikolić i ja Mile Nikolić. Janika je voleo onu - "Ko siroče rastao sam"...A tata Tugomir koji je u istoj bandi bio pre mene je govorio:’E, Janika - ko peva ciganske pesme ne može da bude siroma, al’ može da bude tužan!’. Tugomir je i suzu puštao kada se zasvira: "Lidu, lidu". Znali smo da će biti zlo kad mu suza kane. Ja volem onu Zvonkovu "Život teče u laganom ritmu". E, onda ’oću i vinjak da poručim, pa nek glava sutra boli.
Znaš ti da je Mika (Antić) nas i u svoj testament metnuo? Piše tamo crno na belo da na njegovom grobu Tugomir i svi mi Nikolići odsviramo i otpevamo "Čororo" ili kako to na srpskom ide:"Siroma lutam sam po svetu, al’ sam,Bože, siroma..."
Nikada neću zaboraviti naše suze i pesmu na Mikinom grobu.
Najlepše je bilo raditi na Tvrđavi, pa to svi znaju... Al "Plavi Dunav" u Čortanovcima je imao neku dušu.Bilo je lepo i u "Autokampu", svirali smo tamo od 1981. do 1988. godine. Niko to ne zna, Janika i Tugomir moj, umrli su tada posle svirke u "Autokampu." Bilo je novaca, sve je ispadalo iz tambure,a bilo je i ljudi, onih i od imena i časti! Svirala je banda tamburaška Mila Nikolića, dabome i Bocanova i Tugomirova, po vascelom svetu. Bilo ih je i u Parizu i Kanu, ali i u ostalim gradovima Evrope i Amerike. U Afriku nisu išli!
- U Parizu, u "Olimpiji", sa Oliverom Vučo Janika je svet zaludio, a u Kanu posle jednog filmskog festivala lumpovali smo i mi i gosti. Stakala i srče je bilo deblje nego što su bili tepisi. A baš su bili debeli,bogati!
- Ovaj sadašnji orkestar „Osam tamburaša” je poslednjih godina često svirao u Americi. Bili smo u: NJujorku, NJu DŽersiju, Pitsburgu, Klivlendu, Detroitu, Čikagu i Los Anđelesu. Kada je žena Milana Panića, operska diva Milena Kitić zapevala "Gde si, dušo, gde si, rano?", gazda Milan izvadi ček i svakom po hiljadarku dolara. Dobar neki svet je u Americi, veli Mile Nikolić i dodaje: - Sa Zvonkom Bogdanom smo bili u Zagrebu, u "Lisinskom" smo svirali i pevali, a purgeri kažu: ’Ovi Cigani nisu Srbi, oni su Novosađani’. Zvonko nas teši: ’Šta vas briga, mi smo svirci’. Na Hipodromu u Zagrebu, u kafani, Zvonko je tražio da mu sviramo onu Tugomirovu!
- Onda odjekne "Lidu, lidu...", za nas Cigane, Nikoliće, Petroviće, Jovanoviće... I - "Hej, salaši, na severu Bačke, u vama su pisme bunjevačke, hej, Bunjevci..." Pa, Zvonko pusti suzu, kao da je i on - Nikolić!

Jovan Tanurdžić