Kako je već i napisano , muzička škola jest jedan uistinu pomak naprijed , koji je tambura ostvarila od vremena kada sam ja bio zagrijani dječak.
To je svakako neosporivo , makar moram dodati da sam ja paralelno pohađajući muzičku školu (za harmoniku) i svirajuči u dječjem folklornom ansamblu nesumnjivo preferirao folklor. Školu sam doslovce mrzio. Stvar slučaja? Pojedinca? Naravi djeteta? Možda..
Moram naglasiti da je sviranje u kudovima ravnopravno bavljenjem bilo kojim sportom , odnosno bezrezervno vrlo korisna akumulacija znanja ili energije. Nekima ide lakše , brže , nekome ne , manje je talentiran itd..
Nekad je to rekreacija prije spavanja utorkom i četvrtkom , nekome pak prozor u zanimanje , profesiju , uglavnom pozitivno i dobro je u oba slučaja.
Ofkors , slučajeva može biti još , ne samo ova dva.
Danas sam i sam u situaciji da od ljeta podižem grupu dječaka početnika , 5 raz osnovne škole , baš kao i što sam sam bio kada sam kretao.
To je zgodna dimenzija , nije se ni sada lako odlučiti na koji način voditi strategiju planske zaraze klinaca tim glazbenim blagom , na čemu prije inzistirati , kakve prioritete složiti.
Naravno da im neću , na početku davati trzalice kakvim ja sviram , te male ručice ni fizički nemogu nekada podnijeti brač, dam im suzice one bijele jurkijeve , nekom kockicu . ili mislite drukčije?
Nadalje , što bi to sada značilo , da moram nabaviti 7 primova ? jbg , nema sedam , ima tri , jedan se još stvorio od jednog roditelja , ima dva brača i čelo. Zamislite si kako može izgledati taj dječarac? Već su mu dobacili da je čelo veće od njega. Snađi se druže dok avioni kruže.
Njih je za početak trebalo i zaraziti , da ne kažem da mi je grupa puno premala po mom mišljenju , jedino povoljno je što je od njih sedam talentirano 6 , jedan se već sada vidi da je beznadan slučaj , al šta'š , djete , nek se igra ..
Sad, na notama smo od prvog sata i lagano , vježbe trzanja , pravilno držanje ručica , prva pjesmica "medo bere jagode" (ima li još kakva ideja ?) , C-dur ljestvica (s njom sam krenuo makar nisam ziher da nisam trebao s E ili A durom - kaj mislite?) , a klinci pored toga moraju ostati zagrijani i stalno ih nekako lagano navlačiti.
Hoću reći da se zasada moram zadovoljiti da otprilike četvorica (u prosjeku) efektivno u svakom trenu paze na sve faktore koje učimo , tj. nemogu u nedogled zaustavljati sve zato što jednom Pero ne drži instrument kako treba , drugi puta Štef ne poštuje prstomet koji sam zahtjevao ili šta ja znam .
Bitno je čini mi se, da oni svi skupa zavrte tu igru , da se konstantno pomalo navlače.
Upravo je to , da se malo vratim na prvi dio priče , čar grupne terapije pred individualnim pristupom. Tu oni možda postanu samo dječja škvadrica ,a možda postanu i kumovi jednog dana.
Naravno , to je samo moja sklonost , mislim da to ne isključuje potencijalnu bolju efektivnost individualnog pristupa?
