...izgleda da mi se ova Đoletova pjesma/pripovedanje najviše zadržala iu pamćenju i često mi u svakodnevnom razgovoru izleti koji citat...
.... ova moja tambura, i stara i bog zna kakva, i zvoni i zveči, a opet svira.
...jel' ždrepca, jel' pastuva, jel' ajgira, samo kobile nemoj!
Sad sam ga i ja razum'o,otkad sam odrastao.
.... preko preče - naokolo bliže.
...kakav tanak špricer, što Mađari kažu "Hozsu lepes", a to na mađarskom znači "dugačak korak".
... ikebana, prava ikebana.
...a s materom ćemo lako!"
Tu kad bi dugmad posej'o opet bi nešto niklo.
Eej, šest pendžera sas ulice, od toga četiri kibicfensteri, pa onako, kad
metnem muškatle, a zimi kad nema nikakvog drugog cveća, ondak one
zimske ruže, sitne, one žute, što lepo onako mirišu, pa divota da
ljudi prolaze pa sve gledaju pa govore: "Ju, što je lepo, ju, što
je divno!"(
), i još svašta govore. Kako i ne bi.
A salaš, e, pitaš kol'ki mi je. Ne bih ti mog'o kaz'ti kol'ki je.
I ja sam voleo da znam pa sam onomad zvao geometra, čak iz
Segedina da izmeri al' nije mogao siroma', na polak se onesvestio.
Eto. Ne može to odjedared.
Krava imam petnaest komada i to simentalke, one 'olandske. Znaš
kakve su? K'o iz opateke da su izašle. Da staneš pa da gledaš, da
kažeš: "E, ove sigurno nosidu tetrapak mleko!", takve su.
"Ju, sneg pao!", znaš, beli se salaš. Pa ondak mislim, pa
ne može biti sneg, naopako, letno doba, kakvi sneg?! A ono - jaja
po salašu!
Imam nešto i novaca, nije da nemam.
Ne bi voleo o tom da pričam,
kol'ko imam i gdi ih držim.
i najvažnije:
Ljubio sam snašu na salašu, strasno, beše mirisna k'o majska ruža.
p.s. Hvala _maestro_!