[tamish]

Ovo je malo radilo copy/paste...


Još me prati
osam tamburaša
Zorica T. MIRKOVIć, 14. oktobar 2006
SETNI zvuci legendarnog orkestra “Osam tamburaša”, koji su se najčešće čuli s Petrovaradina, odavno su utihnuli. Preselili su se u legendu zajedno sa nekrunisanim kraljem tambure i vođom osmočlane muzičke družine Janikom Balažem.
Priču o tom vremenu, prizivajući sećanja, pretočio je u knjigu nostalgičnog naziva: “Beše nekad osam tamburaša” Momčilo - Moma Nikolić. On je bio najmlađi član čuvenog tamburaškog benda. Danas živi u Kanadi, a radi u Los Anđelesu.
Čitav svoj dosadašnji život spakovao je u korice rukopisa, koji je i svojevrsni spomenik Novom Sadu, Petrovaradinskoj tvrđavi, tamburi i tamburašima, njegovom nerazdvojnom prijatelju Janiki Balažu. Sa tamburom je “video svet” i završio, veli, životni univerzitet.
Kad ga pitaju da li ima “doktorat”, tvrdi da ima. Smatra da je sa uspehom “odbranio” disertaciju na temu “pesma koja život znači”. Ona mu je i donela zvanje "doktor za dušu".
- Reći će neko, čudo neviđeno, ali nije - široko se osmehuje, listajući stranice života, utkane u knjigu. - Tvrđava je tada bila, centar sveta. Pesmom smo dočekivali i ispraćali naše i državnike sveta, političare, glumce, slikare, boeme... Slušala se vojvođanska i starogradska muzika, lumpovalo uz romske i mađarske romanse, uživalo u zvucima klasike.
Stizao je Nikolić da svira i u Velikom tamburaškom orkestru Radio-televizije Novi Sad i da sa Janikinim ansamblom putuje po svetu. Na tom muzičkom putu dešavale su se razne zgode. Pa, i ona, kada su 1973. godine u Vašingtonu, pozvani da učestvuju na “Internacional folk festivalu” ispred Bele kuće, gde su oborili publiku s nogu.
- Sećam se, svi smo bili u belim košuljama sa crvenim kravatama - priseća se. - Vidimo, neko iz protokola, pozvao je Janiku u stranu i nešto mu diskretno došapnuo. Trebalo je da skinemo te crvene kravate, što smo na kraju i učinili.
Posle nastupa u Vašingtonu, usledili su koncerti širom Kanade i Amerike.
Često je Moma u dalekom svetu oživljavao uspomene na te sretne dane, susrete s Titom 1975. godine, u tada elitnom novosadskom hotel “Park”, gde je upoznao Radeta Šerbedžiju. Orkestar “Osam tamburaša”, kao najprestižniji tamburaški, svirao je predsedniku SFRJ i visokim zvanicama, a Šerbedžija je po narudžbi državnog protokola govorio jedan Krležin esej iz autorske monodrame “Moj obračun s njima”.
- Kako sve ima svoj početak i kraj, u jednom trenutku orkestar je počeo da se osipa, a Janika da poboljeva - kao da lagano zatvara svoj spomenar. - Jedan za drugim, orkestar su napuštali: čelista Savica Vladisav je poginuo, Josip Familić - Mali Todor je umro, Ivan Dimić, Stevan Pišta Kormanjoš, moj otac Crni Steva, Josip Kovač, a potom i Janika.
Te 1988. godine, Janika Balaž se preselio u večnost, a Momčilo - Moma Nikolić u društvu svoje tambure, u Los Anđeles. Tamo je nastavio da čarobnim prstima prebira po žicama. Uglavnom je svirao našim ljudima u tom dalekom svetu.
Jedini je muzičar iz Vojvodine, Srbije, i bivše Jugoslavije koji je nastupao kao internacionalni gost u "Volt Dizniju", gde je tamburom i pesmom pronosio damare ravnice, njenih čardi, salaša i đermova.
Svirao je Leonardu di Kapriju, Karlu Maldenu, Tomu Henksu, Milanu Paniću, guvernerima i senatorima iz Kalifornije. Doprineo je da se popularnost tambure u Americi uveća, prudružujući se misiji Amerikanaca srpskog porekla, ikonama tamburaške muzike: Bobu Samardžiću, Piteru Kosovcu, Džeriju Grčeviću i kalifornijskom slavuju Lisi Mileni Simikić.
- Telom sam u Americi, ali su mi srce i duša ostali u Vojvodini, Novom Sadu, Silbašu... - kaže, ne krijući da je pomalo razočaran sadašnjim statusom tambure i tamburaša. - Pitam se da li su se to promenili ljudi i navike, mada vidim da kafanski život, gde se uvek rado slušala tambura, još nije zamro.

VIŠEJEZIČNI SPOMENAR
KNjIGU Momčila - Mome Nikolića “Beše nekad osam tamburaša”, izdao je novosadski “Prometej”. Izdavanju su pomogli porodica Balaton (sina Janike Balaža) i štamparija “Foto-oko”. Ovaj dragoceni spomenar biće štampan i na romskom, mađarskom, slovačkom i engleskom jeziku. Priprema se i prevod na rusinski, a najavljena su i izdanja na hrvatskom i slovenačkom jeziku.

“LALE” I GITARA
MUZIČKU karijeru, Nikolić je započeo sa - gitarom. Na ovom instrumentu svirao je u ranoj mladosti u vokalno-instrumentalnom sastavu “Crne Lale” u svom selu Silbašu. Druženje sa gitarom bilo je lepo, ali kratko. Kad je jednom počeo da svira tamburu, ostao joj je zauvek veran.

Kada je Tvrđava bila centar sveta
Legenda o Osam tamburaša s Petrovaradina, jedna je od priča zbog kojih je Novi Sad ono što jeste - grad sa autentičnom patinom koja ga izdvaja i čini primamljivim za putnika namernika. Jedan od najmalđih članova Janikinog ansambla Momčilo Moma Nikolić odlučio je da sećanja o vremenu provedenom s najčuvenijom tamburaškom bandom svog vremena pretoči u knjigu “Beše nekad osam tamburaša”, koja u izdanju “Prometeja” iz Novog Sada treba da bude predstavljena javnosti početkom oktobra.
Izdavanje knjige je pomogla porodica Balaton i štamparija “Foto oko”, a biće štampana na srpskom, mađarskom, romskom, slovačkom i engleskom jeziku. U pripremi je prevod na rusinski, a zbog velikog interesovanja, biće objavljena i na hrvatskom i slovenačkom jeziku.
- U knjizi su zabeležena sećanja iz detinjstva, moj prvi susret s tamburom i tamburašima i onako kako sam video i doživeo svoje kolege kojih više nema. Sve u nadi da ću, bar na trenutak, čitaoca vratiti u vremena kada je Tvrđava bila centar sveta, rado se slušala starogradska muzika, mađarske romanse i vojvođanske pesme, ali i klasična muzika koju je naš orkestar izvodio. Ovo je moj pokušaj da sačuvam i otrgnem od zaborava to vreme - priča Nikolić, koji se kao čelista, nakon što je odradio pripravnički staž u Velikom tamburaškom orkestru RTVNS, priključio ansamblu Janike Balaža.
Nikolićev muzički put, kako kaže, vodio je njega i njegovu “damu” tamburu od rodnog Silbaša, preko Novog Sada i Petrovaradinske tvrđave, sve do Amerike.
- Orkestar sam napustio nakon Janikine smrti 1988. godine. “Osam tamburaša” se već osipao: poginuo je čelista Savica Vladisav, umro je Josim Familić - Mali Todor, Ivan Dimić, Stevan - Pišta Kormanjoš, moj otac Stevan Nikolić -Crni Steva, Josip Kovač i onda i Janika - seća se Nikolić. Nakon izlaska iz ansambla, Nikolić je otišao u SAD gde je počeo da drži časove u školi tambure, ali i pobedio na audiciji za gosta muzičara u Diznilendu, gde je svirao jednu godinu.
Trenutno Nikolić radi u Los Anđelesu, a živi u Kanadi, za koju kaže da je mnogo mirnija od SAD. Sarađuje sa Radetom Šerbedžijom s kojim je nastupao i u Novom Sadu. Radi muziku za filmove, a trenutno piše muziku za film “Optimist” u kojem Šerbedžija igra glavnu ulogu.
- Svirao sam Leonardu di Kapriju, Karlu Maldenu, Tomu Henksu, Milanu Paniću, guvernerima i senatorima iz Kalifornije. Tambura je veoma popularna u Americi, a Amerikanci srpskog porekla, kao što su Bob Samardžić, Piter Kosovac, DŽeri Grčević i diva, “kalifornijski slavuj” Lisa Milena Simikić, predstavljaju prave ikone tamburaške muzike. Neki od njih, čiji su pradedovi došli u Ameriku, savršeno pevaju na srpskom, a da zapravo ne znaju šta te reči znače - kaže Nikolić.
Govoreći o sadašnjim tamburašima u Novom Sadu i Vojvodini, Nikolić kaže da ima i dalje dobrih tamburaša.
Tambura svira „Larinu pesmu”
Nikolić kaže da je malo poznato da je čuvena tema iz filma “Doktor Živago”, “Larina pesma” umesto na balalajkama, zapravo odsvirana na - tamburama. Pošto je film o Rusiji, tambure su prigušili, pa se smatra da sviraju balalajke.
„Crne lale” prašile rok
Pre nego što je ušao u Veliki tamburaški orkestar RTVNS-a Nikolić je svirao bas i pevao u “Crnim lalama”, koje su osnovane krajem šezdesetih godina. Vokalno-instrumentalni sastav svirao je tada “Bitlse”, “Rolingstonse” i “Šedouze” po vojvođanskim selima.
- Iako se kafane otvaraju i zatvaraju, tambura i dalje traje. Ipak, razočaran sam situacijom u Vojvodini, pogotovo u Novom Sadu, u koji su ljudi iz celog sveta dolazili da čuju tamburu i vojvođansku pesmu. Stoga mi je drago i zahvaljujem ljudima koji su se upustili u rekonstrukciju i renoviranje Tvrđave.
Nadam se da će oni pronaći prave tamburaše, jer ih Novi Sad ima. S druge strane, moja “dama” tambura i ja strpljivo čekamo poziv da se vratimo tamo gde pripadamo - na Petrovaradinsku tvrđavu - rekao je Nikolić i apelovao da se u restoranu postavi spomen-ploča u znak sećanja na “Osam tamburaša”.
O sadašnjem Novom Sadu, Nikolić ima samo reči hvale:
- Grad je uvek isti, centar je divno uređen, predgrađa su predivna, a infrastruktura je na evropskom i svetskom nivou. Potrebno ga je samo predstaviti strancima kako se to radilo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Znači pravom muzikom, dobrim ugostiteljskim objektima i hotelima.
Novosađani su i dalje gostoljubivi i dobronamerni i žive u gradu koji je bio i ostao metropola u Evropi i svetu. Naša omladina govori nekoliko jezika, možda ne znajući da smo multietnički grad, poznat u regionu. Grad bi trebalo da podržava tamburaše, jer su njihova pesma i duh prepoznatljivi u svetu. To je brend Novog Sada i Vojvodine.
S. Krstić


Wow, tek sad prochitah!
Dzeri, Srbineee!
(verovatno novinarsko poznavanje svega...)