Ideš... Nisam znao da su ljudi toliko iskompleksirani oko svog tamburaškog identiteta...
Meni je najbitnije da bilo što radim (pa i tako kod sviranja i pjevanja) radim što bolje mogu i stalno se trudim poboljšati. A ako čovjek nešto radi sa srcem i trudi se da bude što bolji onda ga za to ne bi trebalo biti sram. Mene bi eventualno bilo sram kad bi me ne znam, tipa slušao maestro, a da ja i moji dečki sviramo neki instrumental koji nisam skinuo pa da muljam na kontri bezveze
Al' ak sviram nekaj kaj znam i sviram točno, zašto bi me bilo sram... Znam da smo svi više ili manje opterećeni tuđim mišljenjem o nama i neću se pretvarati da mi nije bitno što drugi misle, al' eto, nisam imao neugodnih iskustava. A i ljudi koji me znaju (nije bitno znaju li ili ne da sam tamburaš) znaju kakav sam i definitivno im otkriće da sam tamburaš neće pokvariti mišljenje o meni. Na poslu kada nekome spomenem da sviram tamburu reakcije su mahom pozitivne tipa: "Ma da? Baš super... Pa kaj nam nisi rek'o? Kad ćemo napravit neku feštu? Jel' imate CD?" i slično. Kad smo bili na Z1 (emisija "Narodno veselje") ljudi su mi rekli da su me vidli na TV-u (nisam nikome rek'o da ću bit, bilo mi glupo) i baš je i njima i meni bilo drago...